Iako naslov zvuci kao tema filozofskog traktata, stvari nisu niti malo takve, vec - u sustini, vrlo jednostavne.. ili mozda ne?
(u pitanju je epilog price nakon tekme ''Juniori - Cacak Angels'')
..
Prvi put sam otisao sa utakmice kao da sam pojeo kantu govana skupljenih iz WC-a Ade Ciganlije i popisan kao pisoar u istom. U takvom stanju, odlazeci sa mesta srama, razmisljao sam da li treba da se stidim svog tima, ili samog sebe.. Ne; treba da se, kao pojedinac iz tima, zajedno sa ostalima, postidim svega toga zajedno.
..
Nepojmljivo mi je da smo poceli da dobijamo defetisticke i mracnjacke sindrome kojih se toliko uzasavam; elem:
- da i pored veoma solidnog pocetka utakmice, dobre odbrane, jedni druge pocinjemo da mracimo/zracimo posle prve greske? Prvog stikeout-a?
- da koristimo fraze tipa ''VI ste usrali akciju/udarce. VI nemate pojma.. VI ste nesposobni'', umesto ''MI smo krivi...'', zajedno..
- da nam bodrenje saigraca, umesto bazicnog afilijativnog (za neupucene - drustvenog/zajednickog/timskog/bratskog) refleksa, postane kurtoazija!? Fraze radi reda!? Danas je + bilo dosta i ''Svaka ti cas, majstore!'' i slicnog cinicnog bodrenja..
- da je prag razumevanja/tolerancije za igrace koji, uslovno receno, nemaju pojma, (medju kojima sam, jel'te i ja - idiot sto trenira 5, 6 meseci pun decackog entuzijazma i ''jebes ispite'' pristupa) izuzetno visok (sto znaci da razumevanja, dakle i n.e.m.a.) od strane kvalitetnijih i iskusnijih..
- da se na pola utakmice kolektivno predajemo..
i kao, ''aj sad mozemo da se zajebavamo.. da se opustimo''.. !?
..i da ne nabrajam..
...
Od kada sam tu, najvaznije u vezi sa svim bilo mi je druzenje kroz baseball, zajednicki napredak, jer je i atmosfera zaista bila (i jos jeste, da me neko ne shvati pogresno) veoma prijatna.. te smo se, za razliku od nasih starijih kolega, manje napusavali (u stvari, toga nikada nije ni bilo) i odrzavali timski duh i davali ruku ruci sve vreme.. Generalno, mi se lepo slazemo i druzimo i igramo baseball-a i sa svime zajedno to se uklapa u jednu celinu koja zaista ima smisla.. zato sam i rekao u naslovu ''Da li smo to stvarno mi?''..
No, mi necemo da budemo tim sve dok pola tima bude dolazilo na Adu samo na tekme..; o pored iskustva, zbog neuvezbanosti, manjka rutine, dolazi do gresaka, a i + problema ''ko ce da igra koju poziciju'' - da li neko ko je pre igrao, ili neko ko istu vezba svaki trening.. tako je npr. mali Vlajke danas napravio nekoliko gresaka u desnom field-u, jer - gle cuda - isto mesto nikada u zivotu nije ni igrao? Da li ga treba kriviti? Pobogu, ne! Kao kreten sam se osecao beskrajno se deruci ''Ma nista Dovla, idemo, dobro je, kidaj, sledeci put bolje, nemoj da se bedacis, igraj, ajmo brate..'', dok se on nepovratno izdeprimirava za taj dan..
..
Ne znam.. mozda je nekome baseball najnebitnija stvar u zivotu - nema frke, okej! Meni takodje to nije sve: imam i ja fakultete, skole, hor, sljake, rasparcanu porodicu i bezbrojne druge obaveze i probleme, kao i svako uostalom.. zato takve stvari nikada ni ne isticem.. ali na baseball nisam dosao da se zajebavam.. niti zbog toga da postanem mnogo do jaja, te po toj analogiji i (umisljena) zvezda, kao sto je to dosta lako da se postane, ne? Mislim - ovo drugo, ne prvo..
Pricamo o Srbiji.. na margini smo sveta.. ovde ne moze da postoji nikakva (pogotovo) baseball zvezda.. mozda jedino nesto nalik kometi, posto je ona kratka i iscezavajuca pojava...... ovde, jedna divna stvar poput baseball-a i akumulacija divnih osecaja, poput onoga kada odvalite lopticu u picku materinu, moze da bude samo melem za telo/duh.. i zaista divna hrana za entuzijazam.. mozda je moj naivan i decacki entuzijazam nekome smesan.. e pa, meni nije.. jebi ga.
..
i kapa dole ljudima koji su svoj zivot dali baseball-u..